Oprosti nam Sarajevo

Juče je obeležena osamnaesta godišnjica napada na kolonu JNA u
dobrovoljačkoj
Ok, zločin je to, ubijen je osamnaestogodišnji
mladić, ubijeni su ljudi.... treba obeležiti

Međutim, srpski mediji (valjda u
pokušaju relativizacije) dižu toliku halabuku kao da se radilo o
holokaustu. Mogu ja da shvatim tu halabuku ako je ona iskrena, ako je
cilj da se zaista obeleži jedna strahota, tragična smrt i da se stavi
ljudima sa prostora EX-YU na znanje da u ratu svako gubi i da se takve
stvari više nikada ne ponove.

U čemu je problem? Problem je u
tome da se pre mesec dana, tačnije 5.4.2010. obeležavala godišnjica
početka sramnog, užasnog, antiljudskog, bespotrebnog, divljačkog
granatiranja Sarajeva. Je-bote, to nesrećno Sarajevo smo granatirali i
držali pod opsadom 1300 dana, što je najduže u istoriji modernog
ratovanja!
I što je najmorbidnije u celoj toj priči, ni jedan medij u
Srbiji se nije oglasio povodom toga. Znači mi kao društvo nismo izvukli
pouke ni posle 18-17-16-15 godina!

Kada kažem mi smo
granatirali... hm... nisam ja granatirao, ali je činjenica da je
ratovano i u moje ime (Srbin sam), da je moja zemlja SRJ/Srbija ćutala
pa čak davala moralnu i materijalnu podršku. Glavni krivci za divljaštvo
nad Sarajevom su general Stanislav Galić (presuđeno) i politički
inspirator Radovan Karadžić (sudski proces u toku). I finansijer
Slobodan Milošević (koji je otimao pare od građana Srbije i finansirao
bespotrebne bratoubilačke ratove) se takođe nalazi na listi čerečitelja
Sarajeva.

Mene je lično sramota što smo u tome učestvovali. Nama
Srbima je izgradnja bila kult, važan činioc nacionalnog identiteta, naša
poezija se time bavi (Zidanje Skadra na primer, gde se prinela i
ljudska žrtva da bi se sagradio grad). Pitajte etnologe i balkanologe,
oni će vam to potvrditi.
Mi Srbi smo bili opsednuti gradnjom, mi
imamo puno običaja i rituala za svako useljenje, za svaku sagrađenu
kuću. I takav narod je došao u poziciju da RUŠI Sarajevo, Vukovar i
Dubrovnik. Dakle, nešto što se direktno kosi sa našim nacionalnim
principima.
Mi Srbi, čiji je glavni grad Beograd bio rušen ili paljen
do temelja četrdeset puta kroz istoriju.

Najstrašnije je što smo
ubili grad na Miljacki, uspeli smo da ga ubijemo, i tu nikakva
izvinjenja i pokajanja neće pomoći. Ne ubija se grad samo fizičkim
rušenjem zgrada i ubijanjem određenog procenta stanovništva, nego
menjanjem mentaliteta i celokupne kulture.

Nikada više nećemo
vratiti ono staro Sarajevo, one stare otvorene Sarajlije, onaj tipični
sarajevski mentalitet. Ko poznaje Sarajevo sedamdesetih i osamdesetih
zna o čemu pričam. Oni su pre svega bili ljudi i tako su se osećali na
prvom mestu (pa tek onda bosanci, bošnjaci, muslimani, srbi, hrvati,
jugosloveni).
Granatiranje, zločini i migracije, odnosno posledice
bespotrebnog rata izmenile su Sarajevo. Danas je Sarajevo prepuno
izbeglica, majki čija su maloletna deca ostavljala sopstvene kosti po
Zvornicima, Omarskama, Višegradima, Srebrenicama, itd... Da li će majke
čija su deca po sarajevskim školama ubijana od VRS granata da podrže
politiku osvete i radikalnog islamizma ili politiku starog Sarajeva,
pitanje je sad.

Da li treba da se čudimo što se u Sarajevu
trotoari farbaju u zeleno? Naravno da ne, jer smo mi za to najviše
krivi, jer smo uništili pravo Sarajevo za 1300 dana granatiranja. U
Banjaluci, istočnoj Hercegovini i istočnoj Bosni danas gotovo i da nema
muslimana. Neki su pobijeni, a većina je proterana ili otišla. Gde
otišla? Pa upravo u Sarajevo, Tuzlu, Zenicu, itd... Poznato je da su
ljudi iz pasivnijih krajeva uvek radikalni i zatvoreni, a iz gradova
otvoreni i kosmopolitski nastrojeni.

Slično imamo u Beogradu,
prokleti rat kao posledicu doneo je gomilu izbeglica iz Krajine i
pasivnih krajeva Bosne. Užasni rat doprineo je da Beograd koji je nekada
bio čuven po otvorenosti (što je najbolje opisao Đorđe Marjanović u
pesmi Beograde) od devedesetih pa sve do danas je stecište
i balkanski centar najgoreg ljudskog taloga i šljama (mislim na gomilu
šovinističkih organizacija), a to se manifestuje u prebijanju i ubijanju njegovih turista, kao i
ostalim najodvratnijim fašizoidnim oblicima mržnje.
Nemojte me
pogrešno shvatiti, ja ovde ne želim da generalizujem i ocrnim izbeglice!
Ali činjenica je da je beograski mentalitet izmenjen dolaskom Arkanovih
"sinova" kojima je dotični bio duhovni uzor






Normalna Srbija nije mogla da se suprotavi ratu i nasilju.
U svom tom sivilu obični, opljačkani, izbezumljeni, isceđeni ljudi u
Srbiji su beznadežno živeli od danas do sutra, išli ulicom kao zombiji,
neanimiranih faca. Kao da je iz naroda neko isisao životnu energiju.
U
vazduhu se osećla propast i stravična društvena dekadencija. U Beogradu
su dopirali jauci i krici ljudi 100-150-200km dalje, koji su u
prokletom ratu izgubili sve za šta su živeli.

Baš zato me čudi da
se danas prema devedesetima odnosimo relativizatorski, pa čak i
glorifikatorski!

Da, prava Srbija devedesetih je bila zla, vlast
joj je bila takva, vlast predstavlja državu.
Zato što je moja država
vukla zle i pogrešne poteze u prošlosti, zato što se danas niko ne seća
Sarajeva, ja kao pojedinac želim da kažem: OPROSTI MI SARAJEVO!
ĆUTALI
SMO!